_Вести
Блок 19 А на Новом Београду
На урбанистичко решење новобеоградских блокова, одреднице су дате у Регулационом плану Новог Београда из 1962. године, као и ГУП Београда из 1972. године. Као један од најинтересантније решених блокова издваја се треба издвојити новобеоградски блок 19а. Године 1975. одржан је позвани конкурс за архитектонско-урбанистичко решење блока 19а на Новом Београду, а аутори првонаграђеног конкурсног елабората су проф. арх. Милан Лојаница, арх. Боривоје Јовановић, проф. арх. Предраг Цагић, арх. Радисав Марић, арх. Радмила Лојаница. Стамбени блок 19а чини једну просторну целину чија је територија одређена јаким саобраћајницама по целм обиму. Предвиђени број станова био је приближно 100, са одговарајућим пратећим садржајима – школом, вртићем, центром месне заједнице, и одређеним бројем пословних простора. У овом блоку је по први пут разматран, и доследно, до краја спроведен концепт у коме су узети у обзир неки параметри који су до тада били махом занемаривани, односно мање пресудни. Сви објекти су постављени дијагонално у односу на ивице које га окружују, на основу ефекта микроклиме, и правца ветрова. Такође, све су зграде максимално увучене у унутрашњост блока у односу на аутопут, јер се настојало да се овим урбанистичим мерама умањи ефекат саобраћајне буке, и што више допринесе стамбеном комфору. Општи концепт просторног решења блока 19а разрешен је са три основна типа стамбених јединица, од чега су две специфичне и учествују са малим процентом у укупном збиру броја станова у блоку. Различите величине стамбених јединица могу да покрију све програмске захтеве у погледу задате структуре. Изабрана организација у свом хоризонталном плану чини одређену геометријску слику која треба да омогући пуну флексибилност склопа (више јединица) у оквиру одређеног конструктивног система. Ово се одвија у више праваца:
– у односу на одређени тип заједничке вертикалне комуникације (централно смештен блок, полугалеријски, дупли трактат итд.)
– у односу на положај и суседство у нивоу (различите концентрације станова у односу на једну вертикалну комуникацију, положај стана итд.)
– у односу на суседну јединицу (настављање објеката праволинијско или се на неки начин мења правац).
Уколико геометрија стамбених јединица задовољава унапред наведене захтеве, могућности међусобних комбиновања су релативно неограничене, чиме се добија једна веома еластична структура која може слободно просторно да се креће у свим правцима и тиме да обликује жељене облике и просторе. Тиме се обезбеђује да се добије флексибилна структура која може да се површински развија, да се креће и обликује жељене просторе. Могућности да се исте стамбене јединице организују у различитим скуповима, уз већи број контактних површина према суседном склопу обезбеђују поред равних габарита разна повлачења или дегажирања, или пак потпуну промену правца пружања габарита. обзиром на еластичност организације око једне заједничке вертикалне комуникације могуће је контролисати облике и дужине једног или разних склопова, односно укупних габарита објекта. Из економских разлога била је пожељна већа концентрација станова по једној вертикалној комуникацији. Овај фактор утиче да се у оквиру постојеће структуре нужно појављује тзв. ”средњи стан”, тј. једнострано оријентисан. С обзиром на неповољност у смислу оријентације, на овим местима пројектоване су стамбене јединице мањих површина.
Данашње стање новобеоградског блока 19а је резултат занемарености и запуштености које траје дуже време. Осим проблема хигијене, комуналног отпада, неодржавања, појављују је графити на нижим деловима фасада. Елементи урбаног мобилијара су уништени.
Извори
- Aleksić, Branko. „Najava konkursa za urbanističko-arhitektonsko rešenje bloka 19а u Novom Beogradu“, Arhitektonski urbanizam, 78-79, Beograd (1975): 44-46, Београд (2005): Београдска књига.
- Богуновић, С. Гиша. Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века
- Janković, Božidar. „Neki problemi nastupaju projektovani stambenim zgradama“, Bilten Central za stanovanje, IMS, 23, Beograd (1979): 3.
- Јовановић, Јелица ур. Регистар модерне архитектуре и урбанизма у Србији 1945-1990. Београд (2018): Друштво архитеката Београда – Докомомо Србија.
- Мецанов, Драгана. „Просторна организација стамбених зграда грађених у Београду у префабрикованим индустријализованим системима“, докторска дисертација. Београд, 2015: Архитектонски факултет Унивезитета у Београду.
- Stojanović, Bratislav (ur.). „Detaljni urbanistički plan bloka 19-a na Novom Beogradu“. Urbanizam Beograda, 49. Beograd (1978): Zavod za planiranje grada Beograda.
- -, РТС: „Модерна архитектура у Србији: Лојаница, Цагић, Јовановић“, 24.7.2009, приступ 11.2019.
- Интернет страница http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:668093-Horor-blok-zatrpan-smecem (приступ 24.11. 2019.)
Подносилац извештаја
Др Драгана Мецанов, д.и.а.
Стамбено насеље Тркалиште
На простору стамбеног насеља Тркалиште раније је било тркалиште за коње, односно хиподром. Ширењем града, овај простор опредељен је за становање, а хиподром је 1964. измештен на другу локацију, нешто даље од центра града. Израда Детаљног урбанистичког плана стамбене заједнице „Тркалиште“ поверена је Заводу за економско и просторно пројектовање из Шапца 1977. године од стране Стручне службе СИЗ-а за становање и СИЗ-а за управљање грађевинским земљиштем и изградњу комуналних објеката Шабац. Ранији урбанистички пројекат овог комплекса израдио је Завод за рационализацију градње из Београда 1971. године, и исти је усвојила Скуштина општине Шабац. Али како је од времена израде пројекта прошло 6 година, а он није реализован, Извршни савет СО Шабац донео је закључак да треба извшити ревизију постојећег урбанистичког пројекта. У међувремену је започета градња објекта Т1, који са објектом Т2 чини ¼ од укупно 1.500 планираних станова. Сем стамбених објеката, планирани су и пратећи објекти који су потребни за овакво насеље и за шире гравитационо подручје. Планирано је да се овим планом усмери стамбена политика града, пре свега, задовољењем потреба за одређеним структурама станова, побољшањем стандарда становања, услова и организације живота. Један од великих циљева започетих овим планом је и питање система топлификације града како би се, како је тада планирано, једног дана сасвим укинуле самосталне котларнице у граду.
Основни садржаји насеља су утврђени са циљем да се упоставе све функције за задовољење потреба станара, односно да се поред становања и саобраћаја обезбеде потребе снабдевања, културе, социјалне, образовне, друштвено-политичке и друге потребе. Планиране централне функције обухватале су: друштвено-културно-комерцијални центар насеља, социјалне установе (јаслице и вртић), образовање (осмогодишња школа), просторе за рекреацију (парк и спортска игралишта) и у мањем обиму пословни простор од ширег градског значаја.
Објекти су организовани у 10 архитектонско композиционих целина (Т1-Т10) распоређених по ободу насеља. Целине су састављене из јединица – ламела које су назависне, али повезане тако да чине јединствену архитектонску композицију. Оваква организација омогућава несметан приступ и поглед ка централном парковском делу, планираном тргу и центру месне заједнице. Објекти се у оквиру композиционих целина смичу и у вертикалном и у хоризонталном плану, те стварају утисак покренутости у простору, али на тај начин и формирају микро-амбијенте, полуатријумске просторе намењене комуникацији становника.
Будући да се завршетак изградње насеља поклопио са распадом СФРЈ, поједини циљеви плана из 1977. нису остварени. Ти, неостварени циљеви углавом се односе на планиране централне функције. Стамбено насеље Тркалиште јесте изграђено, углавном у складу са композиционим целинама задатим поменутим планом, али Тркалиште није постало самодовољно насеље, нити центар месне заједнице са ширим гравитационим склоностима. Изменама плана које су уследиле деведесетих година XX века, простор планиран за централне функције насеља, постаје блок једнопородичних стамбено-пословних зграда неоколонијалног стила. И поред овога, због близине центра града, али и великих зелених површина намењених рекреацији, Тркалиште остаје атрактивна стамбена зона у оквирима Шапца.
Извори
- Детаљни урбанистички план стамбеног насеља Тркалиште, Шабац, 1977.
- Урбанизам Шапца (Јевтић), годишњак Историјског архива у Шапцу
- Архива Међуопштинског историјског архива у Шапцу
- Архива локалног гласила „Глас подриња“
Подносилац извештаја
Марко Гавриловић, М.Арх.
НОВО НАСЕЉЕ
Ново насеље почиње да се гради 1977. године, као реон „системске организације становања“, чија је изградња и планирана у периоду 1973-1983, заједно уз реализацију насеља Мишелук, на десној обали Дунава. У том тренутку, постоји значајно градитељско искуство вишепородичне стамбене изградње на подручју новосадских Лимана, које је примењено и на овом подручју.
Прве зграде на Новом Насељу граде се у Улици Бате Бркића и то на бројевима од 18-26, спратности П+8, са допунским садржајима у приземљу, након којих следе објекти дуж данашњег Булевара Јована Дучића (некадашња улица Бачкопаланачког одреда), и то седам кула осмоспратница, између којих ће се касније градити заједнички садржаји насеља. Прве зграде усељене су већ у новембру 1978.године. На изградњи Новог насеља нагажован је велики број новосадских архитеката (Душан Крстић, Слободан Кузмановић, Милорад Милидраговић, Миле Попов, Душко Радовановић, Мироје Мараш, Благоје Реба, и други).
Три стамбене куле на Новом Насељу арх. Милорада Милидраговића (1938–1999) грађене су у периоду 1979–1982. године, са по 13 спратова (П+13+2етаже у кровној мансарди). Ове куле маркирају раскрсницу булевара Бате Бркића и Булевара Јована Дучића, чинећи главни репер за прилаз насељу из правца Ветерника. Као и остали објекти колективног становања из датог периода, карактерише их развој типске етаже, која има више структура станова – од једнособног, до трособног, са типизираним купатилима. Скелетни систем омогућава једноставну организацију плана, као и релативно једноставне измене у савременом систему живота. Опремање зграде у погледу заједничких просторија указује на висок стандард вишепородичног становања који је посебно карактеристичан управо за становање на Новом насељу Новог Сада. Етаже карактеристичне кровне структуре – својеврсне мансарде – посвећене су заједничким просторијама станара. Зграда је опремљена једним путничким и једним теретним лифтом, главним холским и противпожарним степеништем.
Садашње стање објеката указује на стандардне проблеме зграда из овог периода – на појединим становима извршена је замена оригиналних дрвених прозора са двоструким засталењем савременим ПВЦ прозорима, застакљивање балкона и лођа, израда спољашњег термичког слоја са контактном фасадом н апојединим деловима. Генерално стање заједничких простора објеката је добро, захваљујући добром квалитету архитектонских и занатских решења.
Извори
- Технички архив града Новог Сада
- Владимир Митровић, Архитектура Милорада Милидраговића, живот посвећен архитектури, Друштво архитеката Новог Сада, Нови Сад, 2007.
- https://www.youtube.com/channel/UCoPeGOi59GVr-u6rOb2xwwQ
(Како се градило Ново насеље, део 1-3, Архива РТВ, на Novo kulturno naselje, youtube channel)
Подносиоци извештаја
Драгана Константиновић, Слободан Јовић, Драгана Коцић, Маја Момиров
Насеље Кнежевац-Кијево
Изградња насеља била је организована у две етапе, а првобитни регулациони план насеља израђен је 1962. године. Изградња прве етапе отпочела је 1967. године а први станари усељени су у поједине објекте већ 1968. године. Током ове фазе је утврђено да је даља изградња према постојећем Регулационом плану неекономична, да је потребно повећати број становника насеља за преко 100% и да насеље треба организовати у три месне заједнице. Општина Чукарица је почетком 1970. године преузела на себе све обавезе око даље изградње и финансирања. Крајем исте године (1970), Општина Чукарица је у сарадњи са Друштвом архитеката и техничара расписала јавни београдски архитектонско-урбанистички конкурс за реализацију друге и треће етапе насеља. Након два круга надметања, решењу Александра Ђокића и Михаила Чанка додељена је прва награда.
Конкурсним решењем потенцирана је денивелација терена и предложено је груписање стамбених објеката у девет засебних типова. Висински истакнути објекти били су позиционирани на највишим заравњеним платоима и зракасто оријентисани ка централним јавним садржајима. Објекти ниже спратности лучно су пратили висински истакнуте групације и били су лоцирани на блажим падинама терена. Основна идеја урбанистичке поставке насеља, под мотом „Повратак тргу“ или „Повратак суседа“, било је увођење поплочаних пешачких тргова око којих су организовани стамбени објекти. Аутори су желели да увођењем интерних тргова пруже становницима суседних објеката простор за окупљање и дружење, чиме би се ојачали контакти и везе међу суседима. У контексту других насеља грађених на територији Београда у послератном периоду, ово насеље се истицало као један од најранијих примера урбанизма који је тежио да се одупре колективизму и типској мултипликацији истоветних објеката. Нажалост, неприлике које су пратиле изградњу насеља, постепено су удаљавале изведено стање од почетних замисли пројекатаната. Свих девет типова стамбених групација претрпели су измене у виду повећања спратности и густине становања, а планирани печачки тргови изведени су само на једном од локалитета унутар насеља, на Лабудовом брду. Квалитет извођачких фирми је варирао, што је условило и разлике у квалитету изведених стамбених групација.
Насеље је у функционалном погледу замишљено као сателитско, стога је поред становања, требало да обезбеди становницима и све јавне садржаје неопходне за свакодневно функционисање. У том циљу предвиђена је изградња центара месних заједница и допунских снабдевачких пунктова, као и три основне школе, средње школе, објекта за смештај старих лица, обданишта, дома здравља, и др.
За ово насеље карактеристична су и оригинална стамбена решења која према значају спадају у врхунска достигнућа послератне архитектуре. Обликовање објеката одсликавало је најсавременије светске трендове, уз употребу нумеричког дизајна и боје на фасадама, примену разуђених облика, нових елемената и занимљивих спојева.
Током деведесетих година и касније, насеље је у великој мери девастирано бројним надградњама које не прате смернице које су његови аутори оставили у те сврхе. Овим интервенцијама нарочито су угрожене визуре на прилазним партијама ка Београду и нарушена је идеја аутора да висински истакнути објекти имају улоге „капија“ које дочекују посетиоце главног града. Поред надградњи, насеље је угрожено и накнадном изградњом околних објеката без одговарајуће регулативе у урбанистичком и стилском погледу, што је додатно изменило амбијенте градитељских целина.
Извори
- Документација из бироа „Романтична архитектура“
- Anonim. „Konkurs za izradu arhitektonsko–urbanističkog rešenja II i III etape naselja Kijevo–Kneževac u Beogradu.“ Arhitektura–urbanizam 66 (1971): 38-45.
- Бркић, Алексеј. Знакови у камену: Српска модерна архитектура 1930-1980. Београд: Савез архитеката Србије, 1992: 258-265.
- Đokić, Aleksandar. „Naselje Kneževac-Kijevo.“ Urbanizam Beograda 24 (1973): prilog.
- Јевтовић, Александра. „Архитекта Александар Ђокић.“ Докторска дисертација, Универзитет у Београду: Филозофски факултет, Одељење за историју уметности, 2018: 172-212.
- Кадијевић, Александар. „Девастирање архитектуре београдских сателитских насеља: надградње стамбених групација у насељима Кијево–Кнежевац и Лабудово брдо.“ Гласник ДКС 35 (2011): 54–57.
- Lukić, Jovan. „Transformacija u urbanističkom planiranju i izgradnji naselja Kneževac–“ Arhitektura–urbanizam 66 (1971): 37.
- Маневић, Зоран. Александар Ђокић. Београд: Београдско машинско-графичко предузеће, 1995: 64-71, 182-186.
- Mlađenović, Ivica. „Najnovija dostignuća beogradske stambene arhitekture.“ Čovjek i prostor 274 (1975): 8-12.
- Čanak, Mihailo. Dr Mihailo Čanak, architect. Beograd, 2014: 80-101. https://www.academia.edu/23188025/Automonografija_Automonograph_
Подносилац извештаја
Александра Јевтовић
Церак Виногради
Насеље Церак виногради саграђено је на простору укупне површине 78,20ha (92,20ha са рекреативним зонама). Укупна површина изграђеног стамбеног простора је 275.758,00m2 (нето). У насељу се налази 67 објеката (171 улаз). Изграђено је 3650 станова за око 15000 (иницијално 13600) становника, густина становања је 174 становника по хектару. Насеље је изграђено у две фазе, Церак 1 и 2. Насеље се налази се на југозападној падини шумадијског побрђа нагнутој према Железнику и окренутој према долинама Саве и Раковичке реке, на око 10 км од центра Београда. Назив је настао по Церовој шуми која је некада расла на овој падини, а која је временом искрчена и претворена у пашњаке и винограде.
Церак 1 обухвата: Северно, Јужно и Источно суседство. Они су повезани великим централно позиционираним насељским парком са стаблима церове шуме. Насеље има јасно постављен стамбени део и центар са објектима комплементарним становању. Изграђена је основна школа, две предшколске установе, војномедицински центар и мала пијаца. Планирана је још једна предшколска установа, гимназија, поливалентни центар, који нису изграђени. Просторна организација центра месне заједнице заснована је на линеарној поставци објеката јавне намене. Њихов потез управан је на правце пружања пешачких улица. Стамбени објекти су четвороетажни (п+3), седмоетажни (п+6) и својом позицијом формирају мање амбијенте са уличним мобилијаром и зеленилом. Сачињене су од три типа степенишних ламела сегмената са типизованим елементима монтажне конструкције, материјала и опреме. Церак 2 чини Западно суседство које је просторно, функционално и обликовно повезано са Цераком 1 као матичним делом насеља. Налази се на нижим висинским котама исте падине као и Церак 1 и простире се до Ибарске магистрале. Пројектна документација за Церак 1 рађена је у периоду од 1978. до 1980. године, грађење је трајало од 1978. до 1985. године. Први станови су усељени 1981. године.
Пројекат за Церак 2 је предвидео тројну намену локације, али она није реализивана до краја: стамбену, спортско-рекреативну и образовну. Изведена је само стамбена зона. Објекти су идентични као и у осталим суседствима и распоређени у две улице – Виноградски венац и Церски венац. Спратност стамбених зграда је четвороетажни (п+3), седмоетажни (п+6) и два десетоетажна (п+9) објекта постављена на падини крака Улице виноградски венац. На примеру Церака 2, терен је условио и омогућио да се Улица виноградски венац лучно постави по ободу природног амфитеатра (вртаче) и тако формира амбијент стамбеног амфитеатра. У том полукружном простору идејно решење је предвидело формирање малог вештачког језера, па су објекти оријентисани ка њему као централном мотиву. Централни садржаји Церака 2 је распоређен у приземљима нижих троспратних зграда која су пројектована као „галерије“ окренуте према амфитеатру. На то указују бројни садржаји смештени у приземљима зграда (занати, угоститељство и трговина, као и атељеи уметника). Иако језеро није формирано, површина амфитетра је затрављена и благо пошумљена. Церак 2 је пројектован у периоду од 1980. до 1983. године, а грађен од 1983. до 1985. године.
Насеље је зашићено културно добро од јануара 2019. године. Начелно, насеље је у добром стању, иако су материјали почели да пропадају на објектима и јавним површинама услед старења и слабог одржавања. Видљива застакљивања, промена столарије , доградње у приземљима и на крововима.
Извори
Весковић, Ивана: минимални документациони досије Церак Виногради. Београд: Докомомо Србија, 2015. http://www.docomomo-serbia.org/code/uploads/2017/10/29-URB-RS-011-b-0003-Cerak-vinogradi-SR.pdf, приступљено 10.12.2019.
Каталог станова Церака 2. Београд: ИАУС, 1984.
Лична архива арх. Миленије и Дарка Марушића.
Техничка документација Церак Виногради, ИАУС.
Подносилац извештаја
Ивана Весковић, ист.ум.
Јелица Јовановић, д.и.а.
Дедиње II/2
Дедиње II/2 представља део програма урбане обнове конципираног у склопу Детаљног урбанистичког плана за зону Дедиње II/2 1976. године. Стамбени пројекат Дедиње II/2 јесте фрагментисани урбанистички пројекат који садржи четири стамбене групације на блиско позиционираним локацијама. Аутор овог пројекта био је архитект Зоран Жупњевац испред компаније Енергопројект. Све четири групације су скоро симултано пројектоване у распону од 3 године (од 1979 до 1982) и изведене до 1986. године. Четири стамбене групације су следеће: Стамбени низ у Јездићевој улици, двојна зграда вишепородичног становања у Маглајској улици, двојне породичне куће груписане у скупове од по четири у Ружићевој улици, и стабмени блок вишепородичног становања који се састоји од меандра мањих густина и стамбеног низа једнопородичних кућа у улици Косте Рацина. Све наведене стамбене групације су грађене као становање високог стандарда у складу са првилником Услови и технички нормативи за пројектовање стамбених зграда и станова из 1973. године. Инвеститор је био Град Београд и Команда одбране Београд 2. Станови нису били намењени за тржиште већ су будући станари били уживаоци права на коришћење.
Конструктивни склоп свих стамбених групација је армирано-бетонски масивни или скелетни, док је завршна обрада фасаде у сва четири случаја фасадна цигла. Пројектовањем парковских површина, игралишта, платоа и места за одмор у склопу стамбених блокова, створен је колективни идентитет простора у складу са принципима и препорукама Детаљног урбанистичког плана. Са друге стране, архитект је употребом разуђених волумена објеката, неправилним позиционирањем тераса, лођа и балкона тежио симулацији индивидуалних простора. Високи стандард становања је такође био наглашен применом материјала у екстеријеру; фасадна цигла, стаклене преграде као и разнобојна браварија додатно су истицали индивидуалност стана, али и стамбеног објекта у односу на групацију и насеље.
У данашњем контексту тежња корисника за индивидуалним просторима становања је додатно реализована путем ограђивања делова отвореног блока чиме су створена приватна дворишта (у случају Јездићеве и Ружићеве улице). У процесу реституције земљишта, парковски простори су такође доживели просторну реконфигурацију – наиме, један заједнички парк између Маглајске и Ружићеве улице је скоро у потпунсти приватизован и на његовом месту је изграђен нови стамбени низ. Поред промена урбанистичког плана, већина објеката била је предмет индивидуалних интервенција корисника. Екстензије стамбених јединица ван постојећих габарита, затварање лођа и тераса, као и адиција елемената екстеријера објеката попут надстреха и степеништа су релативно честа појава у свим стамбеним групацијама. Већина индивидуалних интервенција је реализована у духу пројектоване архитектуре, те примењени материјали не одударају од затечених,чинећи наведене алтерације мање приметним.
ЛИТЕРАТУРА
Dukanac, Dalia and Ljiljana Blagojević, “Spaces of transition: testing high standard housing in late-socialist Belgrade.“ Planning Perspectives, (2019). doi.10.1080/02665433.2019.1650665.
Bogunović, Uglješa. “Niz individualnih stambenih zgrada na Topčideru”, Moja kuća, vol. 3, no. 12, (1983): 6-9.
АРХИВСКА ДОКУМЕНТАЦИЈА
Detaljni urbanistički plan zone Dedinja II/2 – kompleksa između ulica: Neznanog unaka, nove trase Veljka Lukića – Kurjaka, nove trase Banjičkog venca, dela nove trase Ljutice Bogdana, Milutina Ivkovića, i Bulevara Oktobarske revolucije, Beograd: Zavod za planiranje razvoja grada Bograda, 1976.
Detaljni urbanistički plan zone Dedinje II/2 – Izmena, Beograd: Zavod za planiranje razvoja grada Bograda, 1982.
Predlog regulacionog plana opštine Savski venac: Dopuna tehničkog izveštaja, Beograd: Urbanistički zavod grada Beograda, 1962.
Projektna dokumentacija arhitektonsko-građevinskog projekta stambenog objekta u Jezdićevoj ulici, Beograd, opština Savski venac, 1980/1981.
Projektna dokumentacija arhitektonsko-građevinskog projekta stambenog objekta u Maglajskoj ulici, Beograd, opština Savski venac, 1980/1982/1983.
Projektna dokumentacija arhitektonsko-građevinskog projekta stambenog bloka u Ulici Mirka Tomića – grupacija D, Beograd, opština Savski venac, 1981/1982.
Projektna dokumentacija arhitektonsko-građevinskog projekta stambenog objekta u Ružićevoj ulici, Beograd, opština Savski venac, 1981/1982.
Regulacioni plan opštine Savski venac: Obrazloženje, tehnički izveštaj, Beograd: Urbanistički zavod grada Beograda, 1961.
Подносилац извештаја
Далиа Дуканац, M. Arch.
