_Вести

Централна зона Новог Београда

Централна зона Новог Београда обухвата девет урбаних блокова (21, 22, 23, 24, 25, 26, 28, 29, 30), позиционираних на потезу између Палате Србија (Палате Федерације, Савезног извршног већа) и Железничке станице Нови Београд, површине око 160 ha, квадратна зона оквирних димензија 1600х1600 m.  Целина је планирана као мешовита стамбено-административно-пословна зона, у којој је планирано становање са пратећим садржајима за 40000 становника. Према плановима из 1960-тих, шест ободних блокова су планирани за стамбену изградњу, док су блокови 24, 25 и 26 на централној оси намењени централним садржајима. Блок 24 је током 1980-тих пренамењен у седми стамбени блок, након конкурса организованог 1984. године.

Након „Архитектонско-урбанистичког конкурса за идејно решење стамбеног комплекса у Новом Београду“, који је одржан 1959. године, додељене су две равноправне друге награде следећим тимовима: први тим, у саставу Леонид Ленарчич, Милосав Митић, Иван Петровић и Михаило Чанак, и други тим, у саставу Јосип Свобода, Душан Миленковић, Милутин Главички, Гаврило Дракулић и Јован Лукић, и још једна висока награда ван конкурса архитекти Ратомиру Богојевићу. Ови тимови су позвани да учествују у даљој разради решења у оквиру Урбанистичког завода Београда, а према закључцима Савета за урбанизам. Урбанистички завод преузима рад на урбанистичком решењу зоне, а у том циљу формира радну групу у којој су били чланови из награђених тимова Митић, Ленарчич, Главички и Миленковић и Урош Мартиновић као шеф групе.

Осмишљен је потпуно нови пројекат заснован на конкурсним решењима, којим је дефинисана подела на централну аксу и ободне стамбене блокове. Такође, израђено је архитектонско-урбанистичко решење за Блок 21, који је замишљен као својеврсни модуларни блок Централне зоне, који се пресликава на угаоне блокове зоне, а средишњи блокови 22 и 29 су осмишљени тако да повезују трактове обода зоне. Основне архитектонске типологије које се користе у планирању блокова Централне зоне и Новог Београда уопште, јесте групација од 4-5 кула у самим угловима зоне, хоризонтални блокови („штангле“) по ободима и меандар мале спратности, који улази у поље блока. Планирано је да сви новобеоградски блокови имају богато зеленило, испресецани пешачким стазама и оивичени саобраћајницама у складу са принципима раздвајања саобраћаја и зонирања из Атинске повеље.

Читав Нови Београд, па и Централна зона, планирани су тако да у реализацији одговарају такозваном кранском / габаритном урбанизму, односно индустријализованим технологијама изградње стамбене архитектуре. Блокови су планирани и пројектовани у складу са будућом организацијом градилишта, која се састоје из тзв. писта за полигону префабрикацију, односно складишта – тзв. „депоније“ за префабриковане елементе и шине за кранове и дизалице. По завршетку изградње и демонтажи опреме, кранске стазе и „депоније“ се претварају у рекреативне зоне и интерне саобраћајнице блока.

 

Извори

1. Arhitektura urbanizam, бројеви: 2, 33-34, 35-36, 41-42, 73, 74-77. Београд: Орган Савеза друштава архитеката и Савеза друштава урбаниста Југославије, 1960-76.
2. Благојевић, Љ. Нови Београд – оспорени модернизам. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Завод за заштиту споменика кул-туре града Београда, 2007.
3. Vujnović R.: Dinamika izgradnje grada – Jedna etapa u izgradnji i rekonstrukciji Beograda. Београд: Часопис Изградња, Савез грађевинских инжењера и техничара Србије и Савез архитеката Србије, 1997.
4. Годишњак (музеја) града Београда (ГМГБ). Бројеви: ХVII, XXI, XXII
5. Јовановић, Ј. (2014). Елаборат анализе претходно заштићене целине Централна зона Новог Београда – блокови 21, 22 и 23. Урбанистичко-архитектонска анализа. Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда.
6. Јовановић, Ј. (2015). Елаборат анализе претходно заштићене целине Централна зона Новог Београда – блокови 28, 29 и 30. Урбанистичко-архитектонска анализа. Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда.
7. Јовановић, Ј. (2016). Елаборат анализе претходно заштићене целине Централна зона Новог Београда – блокови 24, 25 и 26. Урбанистичко-архитектонска анализа. Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда.
8. Jovanović, J. (2017). Mass Heritage of New Belgrade: Housing Laboratory and So Much More. Periodica Polytechnica Architecture, 48(2), pp. 106-112. https://doi.org/10.3311/PPar.11621.
9. The Future of New Belgrade – International Competition for New Belgrade Urban Structure Improvement / Budućnost Novog Beograda – međunarodni konkurs za unapređenje urbane strukture Novog Beograda. Ванредни број часописа Архитектура урбанизам. Београд: Орган Савеза друштава архитеката Србије, Урбанистичког савеза Србије и Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, 1986.
10. Urbanizam Beograda, часопис. Бројеви: 17 (1972.), 19 (1972.), 25 (1974.), 30 (1975.), 36 (1976.), 37 (1976.), 38-39 (1977.), 40 (1977.), 44-45 (1977.), 48 (1978.), 51 (1979.), 53-54 (1979.), 57 (1980.), 61 (1981.), 63-65 (1981.)

 

Подносилац извештаја

Јелица Јовановић, д.и.а.

 

Булевар ослобођења – Булевар краља Петра I, вишепородична стамбена зграда

Изградња Булевара 23.  октобра у Новом Саду, садашњег Булевара ослобођења започела је трајну трансформацију града и процес његове послератне модернизације. Процес, којим је дефинисана нова урбана осовина града, дужине око 3км, и утврђен курс урбанистичке праксе у готово тридесетогодишњем периоду, отворио је простор за промишљање и грађење нове архитектуре. Гледајући даље од архитектуре, нови булевар представљао је полигон за живот радничке класе, која у 50-тим и 60-тим годинама прошлог века постаје доминантна друштвена група у Новом Саду. Трансформација Новог Сада у значајни индустријски центар Југославије, неминовно је носио и промену животног стандарда становништва, али и целокупног функционисања града. Колико је драматична ова промена била, најбоље се у физичком смислу може сагледати у радикалном пенетрирању осе Булевара у урбанистичку матрицу Новог Сада формираној у првој половини 20 века. Овакав радикалан рез успоставио је насумичан однос постојећих једнопородичних кућа и нових вишепородичних објеката. Неке од оваквих ситуација, можемо видети и данас. Изградња булевара кренула је са његова два краја, са севера изградњом Главне железничке станице, а са југа од Дунава. Изградња железничке станице на брисаном простору, у том тренутку, убрзала је потребу за развијањем уличног фронта дуж северне стране булевара. Док су неки други делови булевара означени градњом транзиционог периода, овај део и даље у већини представља заокружену урбанистичку целину.

Један од доминантнијих објеката у овој целини јесте објекат архитекте Петра Јанкова. Иако објекат само својом ужом, западном фасадом излази на данашњи Булевар ослобођења, са својом доминантно дугачком фасадом према булевару Краља Петра I (некадашња Руменачка улица) игра значајну улогу у визури Булевара ослобођења, гледајући са јужне стране. Објекат у обликовном смислу представља око 100 м дугачку ламелу са 6 улаза. Објекат је спратности П+7. Правилна геометрија зграде задржава се увлачењем лођа у раван фасаде. Једино нарушавање геометрије правилног паралопипеда се налази на северној фасади објекта где се налазе вертикалне комуникације издвојене у посебним волуменима. На типским етажама формирају се стамбене јединице од гарсоњере до трособних станова. Мањи станови имају једнострану оријентацију према јужној и северној страни, док се код већих станова дневне зоне појављују на јужној, а ноћне зоне на северној страни објекта. У приземљу објекта пројектовани су простор за продавнице и друге услужне делатности које се нижу низ булевар краља Петра I, што је веома ретка ситуација у урбанистичкој пракси овог времена. Зграда је опремљена једним путничким лифтом и степеништем у сваком улазу. Такође, сваки улаз поседује и шахт за одлагање смећа.

Садашње стање објеката указује на стандардне проблеме зграда из овог периода – на појединим становима извршена је замена оригиналних дрвених прозора са двоструким засталењем савременим ПВЦ прозорима, застакљивање балкона и лођа. Генерално стање заједничких простора објеката је добро, захваљујући добром квалитету архитектонских и занатских решења. Објекат је у већем обиму задржао пројектовани габарит, а приметна је потреба за термичком и структуралном реконструкцијом фасадног омотача.

 

Извор

Технички архив града Новог Сада

 

Подносиоци извештаја

Драгана Константиновић, Слободан Јовић, Драгана Коцић, Маја Момиров

Стамбенo насељe „Зеле Вељковић“

Регулациони план града у коначној форми израђује арх. Ратомир Богојевић 1946. године. Због повећања броја становника у граду и развоја разних грана индустрије арх. Богојевић предвидео је интензивну стамбену изградњу након реконструкције постојећег фонда и оспособљавања терена за градњу нових стамбених објеката. Због несташице станова паралелно са израдом генералног урбанистичког плана, арх. Богојевић радио је и детаљан план за јужни и северни део града, за које је била предвиђена изградња новог тзв. Радничког насеља на југу, односно Новог насеља (касније названо насеље „Зеле Вељковић“) на северу. Овај простор је према Урбанистичком плану из 1947. године био предвиђен за изградњу објеката колективног становања, а близина фабрика „Зеле Вељковић“ и „Летекс“ била је главни основ за подизање новог насеља, како би се стамбено питање дела радника текстилне индустрије решило. Неки од претходних власника земљишта уступили су земљу уз захтев да им се обезбеде станови у новом насељу. Десет типских зграда изведено је до 1950. године у насељу „Зеле Вељковић“. Оне су по својој форми биле сличне оним у Радничком насељу – квадратне основе, са приземљем и спратом, са укупно шест стана (по три по спрату) и четворосливним кровом. На делу парцеле испред улаза налазе се травњаци са зимзеленим и листопадним растињем. На простору између сваке две зграде налазе се по две дуже спојене гараже.

Године 1966. Одељење за финансије општине Лесковац усвојило је предлог грађевинског предузећа „Градитељ“ да се на месту где су у то време биле приватне парцеле и њиве, које су након доношења решења национализоване, изгради наставак стамбеног насеља са већим бројем приземних слободних кућа и кућа у низу са двособним становима. Ово решење ступило је на снагу након што је „Градитељ“ извршио исплату експроприсаног земљишта и усева претходним власницима. Елаборат за урбанистичко решење на овој територији саставили су арх. Д. Јовановић, главни архитекта и сарадници арх. О. Јовановић, инж. П. Поповић и тех. Ј. Живковић. Северни наставак насеља садржи 76 кућа у низу, 18 приземних слободних кућа и 16 заједничких гаража, за нових 470 становника, како је пројектом тада предвиђено. Подруми нису предвиђени због високог нивоа подземних вода. Уместо подрума предвиђене су посебни помоћни објекти у дну дворишта, предвиђени за смештај зимнице и огрева. Према плану озелењавања, предвиђено је доста зелених површина, како око насеља, са дечјим игралиштима, тако и унутар њега, у двориштима на самим парцелама. Гаражирање возила предвиђено је у индивидуалним боксовима који су повезани у заједничке објекате. За озелењавање на парцелама у целом насељу тежило се избегавању стереотипних дрвореда, те су ови простори обрађени парковски, комбиновањем зимзеленог и листопадног високог дрвећа. У опису пројекта назначено је да се план озелењавања мора поштовати и не сме се мењати без сагласности Завода за урбанизам. План озелењавања осмислили су арх. Д. Јовановић, сарадници: арх. О. Јовановић и арх. С. Карабеговић. Главни архитекта за пројекат за куће у низу и индивидуалне куће у северном делу насеља била је Нада Мратинковић, а сарадници: арх. Јован Поп-Коцић, инг, Б. Младеновић, техн. С. Бранковић.

Стамбене зграде из педесетих година су данас у релативно добром стању, са одржаваним зеленим површинама. На неким је фасада у видно лошем стању. Зеленило на парцелама испред неких зграда је уређено и одржавано, док је испред других запуштено.

 

Извори

Историјски архив Лесковац, бр 11.837/1-66, бр. 480/1-67

 

Подносилац извештаја

Јана Глигоријевић, историчар уметности

Насеље Koњарник

Насеље Коњарник се налази у југоисточном делу Београда, на падини изнад аутопута Београд-Ниш. Насеље има површину од око 69ha и око 20000 становника. Планирано је тако да се састоји из три месне заједнице које се граде узастопно као три фазе насеља, свака са планираним капацитетима за око 7000 становника, густине насељености око 300-350 становника по хектару. Планом су обухваћена данашња насеља Коњарник 1 и 2, Шумице и Учитељско насеље. Свака месна заједница је имала испланиран центар месне заједнице, основну школу, вртић, рекреативне површине, а планирани су  садржаји вишег ранга, попут топлане и телефонске централе, који опслужују шире подручје. Планом су предвиђени објекти ниже спратности, до пет етажа (п+4) а на гребену су планирани објекти веће спратности као визуелни репер насеља у односу на шире подручје и град у целини. Изведени објекти ипак имају већу спратност од п+6, а поједини објекти су током 1990-тих и 2000-тих и надограђени, тако да имају мансардне кровове читавом дужином објекта.

Изградњу објеката у насељу је преузело на себе ИНПРОС – Пословно удружење за индустријску производњу станова, а сам план је, у складу са тада важећим начелима, био прилагођен индустријској производњи и изградњи станова, а у складу са технологијама којима су предузећа у саставу ИНПРОС-а располагала, а то су били системи ИМС Жежељ (ГП Напред), панелни систем (Трудбеник) и унапређен класични (7. јули). Пошто је већ у фази планирања решено да се за солитере п+18 и п+12 користи скелетни ИМС Жежељ систем, а све остало осим седам објеката уступљених ГП 7. јули у панелном систему Трудбеник, било је потребно пројектовати зграде у тим системима. Како је било мало времена, а мали број пројектаната је познавао ове системе јер су још увек били у раним фазама примене, организован је интерни конкурс за типске ламеле (позване су горе наведене фирме) на којем су награде добили ГП Напред за скелетни систем, са изузетком објекта 4/I који је добио Институт ИМС, и КМГ Трудбеник за панелни систем – дакле, бирои који су већ били уиграни у разради ових система. Кранске стазе и депоније елемената су, након завршетка објеката, преобликоване тако да постану приступне саобраћајнице, пешачке стазе и зелене површине. КМГ Трудбеник је имао своју привремену фабрику елемената „Београд I“ на лицу места, у којој су произвођени и елементи за Блок 45  на Новом Београду.

Насеље је данас у релативно добром стању. Поједини делови су угрожени ободном изградњом стамбених и пословних објеката, како сталног тако и привременог карактера. Сви објекти показују знаке старости и дотрајалости, која се пре свега види на фасадним елементима, али до сада није урађена ни једна озбиљнија системска реконструција или санација елемената архитектуре или урбанизма. Приметне су надоградње у делу или целом габариту објекта, промене столарије, застакљивање тераса.

 

Извори

 

1. Arhitektura urbanizam, бр. 41-42. Београд: Орган Савеза друштава архитеката и Савеза друштава урбаниста Југославије, 1966.
2. Vujnović R.: Dinamika izgradnje grada – Jedna etapa u izgradnji i rekonstrukciji Beograda. Београд: Часопис Изградња, Савез грађевинских инжењера и техничара Србије и Савез архитеката Србије, 1997.
3. Изградња, бр. 8/73, 12/73. Београд: Савез грађевинских инжењера и техничара СР Србије, Савез друштава архитеката Србије и Савет за грађевинарство Привредне коморе СР Србије, 1973.
4. Jovanović, J. Designing the Growth: Planners of Belgrade Housing. In: Women’s Creativity since the Modern Movement (1918-2018). Toward a New Perception and Reception. Ljubljana: ZRC SAZU, France Stele Institute of Art History, 2018, pp. 886-890.
5. Urbanizam Beograda, бр. 6. Београд: Урбанистички завод Београда, 1970.

 

Подносилац извештаја

Јелица Јовановић, д.и.а.

Насеље Шумице

Урбaнистичко решење стамбено-рекреативног комплекса Шумице из 1962. године представља део програма урбане обнове конципираног на основу директива Генералног урбанистичког плана Београда из 1950. године и Регулационог урбанистичког плана општине Вождовац усвојеног 1961. године. Иако је у периоду од пројектовања до реализације дошло до измена и модификација, основна концепција насеља је према аутору Андрији Менделсону (испред Урбанистичког завода града Београда) остала доследна урбанистичком решењу.

Предметна локацијаје претходно подвргнута експропријацији и припреми за градњу, што је подразумевало расељавање затекнутог становништва и уклањање објеката мањих густина насељености и  квалитета. Укупно је расељено око 300 домаћинстава тј. око 1000 становника. Станови су грађени за тржиште.

Поред стамбених објеката предвиђени су и садржаји спорта, рекреације и објекти друштвеног стандарда у склопу насеља. Пројектовањем парковских површина, игралишта, платоа и места за одмор у склопу стамбених блокова, поред објеката рекреације  и спорта, створен је јединствени карактер стамбено-рекреативног комплекса. Такође је значајан однос изграђене структуре и пејзажне архитектуре који доприноси повећању амбијенталних вредности насеља. У том смислу, насеље Шумице укупне површине од 32 хектара је пројектовано за 5500 становника (1500 станова) чиме је остварено од 13,5 до 15 м2 отворених површина у оквиру блокова по становнику. Коришћењем предности денивелисаног терена локације остварен је нешто већи стамбени капацитет насеља од планираног. Саобраћај у оквиру насеља је пројектован као тангентан, док унутар насеља залазе само интерне саобраћајнице.

У данашњем контексту објекти вишепородичног становања су остали у релативно изворном стању док је низ кућа у Умчарској улици који припада једнопородичном становању био предмет уочљивијих измена. Поједини објекти у оквиру овог низа су проширени изван оригиналних просторних граница и то најчешће по вертикалној оси.

Извори

1. Andrija Mendelson: „Sportsko-rekreativni kompleks „Šumice““, Urbanizam Beograda, 13-14, (1971): 19-24.
2. ИНПРОС: Стамбено насеље „Шумице“. Београд: ИНПРОС, н.д.
3. „Šumica“: Urbanizam Beograda, 30, (1975): 44.
4. Bratislav Stojanović i Uroš Martinović: Beograd 1945-1975, (1978):29, 34.
5. Miroljub Kojović i Miroslav Živković (rukovodioci istraživanja): Prostorne i sociološke karakteristike i vrednosti novih stambenih naselja u Beogradu, Beograd.

 

Подносилац извештаја

Далиа Дуканац, М.Арх.

Јулино брдо

У време када је саграђено, представљало је извесну прекретницу у урбанистичком планирању стамбених насеља. Решење је веома ионтересантно, у урбанистичком и пројектантском у смислу. Замишљено је да насеље буде колико је могуће, изоловано од возила, и у хоризонталном и у вертикалном погледу, с обзиром да возила могу да пролазе само са ободне стране насеља и на нижим котама, тако да у зони стамбених зграда и улаза доминирају пешачке комуникације.

Највиша кота Јулиног брда се налази на 124,23 м надморске цисине, у улици Поручника Спасића и Машере. Солитери се могу видети са свих нижих делова Београда, нарочито са реке Саве. На Јулином брду  позиционирани су одређени објекти инфраструктуре – хидротехнички чвор, као и резервоари који снабдевају водом центар града. Број становника Јулиног брда је износи преко 6.600 становника.

Јулино брдо је каменити брежуљак којим се уз долину реке Саве и Макишког оља завршава брдовити предео Кошутњака, Бановог брда и Жаркова. Пут за Железник и Обреновац, Лазаревачки и Ибарски пут, оивичавају Јулино брдо, у његовом подножју се сустичу, око њега се гранају у расуту мрежу улица Бановог брда, Жаркова и Чукарице.

Основна идеја о просторној организацији у ликовном погледу осмишљена је у складу са геометријском шемом две параболе усмерене у супротним правцима и конкавним странама једна према другој. У оквиру те геометријске примарне конструкције, растављањем и спајањем облика, променом ритмова кровног надвишењаи уношењем других корекција, остварују истовремено визуелно естетички садржаји који измичу лако сагледљивој формули и који разарајући основни поредак, стварају слободне ритмове и необавезне, готово спонтане структуре облика.

Покренутост терена допринела је да се изолација од возила постигне не само у хоризонталном него и у вертикалном правцу. Возила су остала не само са друге стране кућа него и на нижим котама. Међупростор је добио ознаке потпуне неометане доминације пешака.

Двострана оријентација станова захтева две фасадне равни – једну наспрам друге или једну управну на другу. То доприноси могућности реализације више станова на етажи, то је тзв.угаона позиција стана, и она је примењена на Јулином брду. Четири стана на етажи нуде једнакост услова (оријентације и организације) свим становима. Близу су и повољни ефекти (рационалност) односа корисне стамбене површине и површине намењене заједничкој хоризонталној и вертикалној комуникацији у згради.

Шема конструктивног склопа код оваквих позиција је једноставна, статички крута (могућност фронталних или дијагоналних симетрала). Типска стамбена етажа Јулиног брда грађена је системом вертикалних шајбни – зидова у склопу управно постављених «чешљева» симетрично по дијагонали. Санитарни чворови, групе купатила и кухиња везаних у парове, заузимају зоне око степенишног језгра, формирају око њега неку врсту тампон обруча према коирсним стамбеним просторијама.

Експлицитном поделом стана на зону за дневни боравак и зону за спавање, наглашене су потребе сегрегације стамбених функција. Зона простора дневне активности окупља места заједничког породичног живота, сусрета, комуникација, кухињска радна зона и улазни простор са сервисом – гардероба капута, остава и друго. Зона тзв.интимне сврхе – спавање, хигијена, прима у себе пратеће функције – одмор, рад, гардеробу рубља. То је основна оргаитзација простора стана. Преостало су детаљи и варијације најповољнијих односа из збира проблема везаних за питање дименизоналности, употребљивости и техничке опреме.

Аутори су за пројекат добили Октобарску награду града Београда.

 

Извори

1. -. „Julino brdo. Opšti beogradski konkurs za arhitektonsko rešenje stambenog naselja Julino brdo u Beogradu 1966.“ Arhitektonski urbanizam, 74-77, Beograd (1975): 48-50
2. -. „Stambeno naselje Julino brdo.“ Arhitektonski urbanizam, 55, Beograd (1969): 16-21
3. Богуновић­, С. Гиша. Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века,

1. Janković, Božidar. „Neki problemi nastupaju projektovani stambenim zgradama“, Bilten Central za stanovanje, IMS, 23, Beograd (1979): 3.

5. Јовановић, Јелица ур. Регистар модерне архитектуре и урбанизма у Србији 1945-1990. Београд (2018): Друштво архитеката београда – Докомомо Србија.
6. Мецанов, Драгана. „Валоризација модернистичке баштине на примеру стамбене архитектуре Београда 1947-1967“, магистарска теза. Београд, 2006: Архитектонски факултет Унивезитета у Београду.
7. Мецанов, Драгана. „Просторна организација стамбених зграда грађених у Београду у префабрикованим индустријализованим системима“, докторска дисертација. Београд, 2015: Архитектонски факултет Унивезитета у Београду.
8. -, РТС: „Модерна архитектура у Србији: Лојаница, Цагић, Јовановић“, 24.7.2009, приступ 11.2019.

 

Подносилац извештаја

Др Драгана Мецанов, д.и.а.

САЈАМСКО-СПОРТСКА ДВОРАНА ЗА 2000 ГЛЕДАЛАЦА

АДА ЦИГАНЛИЈА СПОРТСКО-РЕКРЕАТИВНИ ЦЕНТАР

СТАМБЕНЕ ЗГРАДЕ УГАО СВЕТОГ САВЕ И КНЕГИЊЕ ЗОРКЕ

ЦЕНТАР МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ „ФОНТАНА“