_Вести

Централна зона Новог Београда

Централна зона Новог Београда обухвата девет урбаних блокова (21, 22, 23, 24, 25, 26, 28, 29, 30), позиционираних на потезу између Палате Србија (Палате Федерације, Савезног извршног већа) и Железничке станице Нови Београд, површине око 160 ha, квадратна зона оквирних димензија 1600х1600 m.  Целина је планирана као мешовита стамбено-административно-пословна зона, у којој је планирано становање са пратећим садржајима за 40000 становника. Према плановима из 1960-тих, шест ободних блокова су планирани за стамбену изградњу, док су блокови 24, 25 и 26 на централној оси намењени централним садржајима. Блок 24 је током 1980-тих пренамењен у седми стамбени блок, након конкурса организованог 1984. године.

Након „Архитектонско-урбанистичког конкурса за идејно решење стамбеног комплекса у Новом Београду“, који је одржан 1959. године, додељене су две равноправне друге награде следећим тимовима: први тим, у саставу Леонид Ленарчич, Милосав Митић, Иван Петровић и Михаило Чанак, и други тим, у саставу Јосип Свобода, Душан Миленковић, Милутин Главички, Гаврило Дракулић и Јован Лукић, и још једна висока награда ван конкурса архитекти Ратомиру Богојевићу. Ови тимови су позвани да учествују у даљој разради решења у оквиру Урбанистичког завода Београда, а према закључцима Савета за урбанизам. Урбанистички завод преузима рад на урбанистичком решењу зоне, а у том циљу формира радну групу у којој су били чланови из награђених тимова Митић, Ленарчич, Главички и Миленковић и Урош Мартиновић као шеф групе.

Осмишљен је потпуно нови пројекат заснован на конкурсним решењима, којим је дефинисана подела на централну аксу и ободне стамбене блокове. Такође, израђено је архитектонско-урбанистичко решење за Блок 21, који је замишљен као својеврсни модуларни блок Централне зоне, који се пресликава на угаоне блокове зоне, а средишњи блокови 22 и 29 су осмишљени тако да повезују трактове обода зоне. Основне архитектонске типологије које се користе у планирању блокова Централне зоне и Новог Београда уопште, јесте групација од 4-5 кула у самим угловима зоне, хоризонтални блокови („штангле“) по ободима и меандар мале спратности, који улази у поље блока. Планирано је да сви новобеоградски блокови имају богато зеленило, испресецани пешачким стазама и оивичени саобраћајницама у складу са принципима раздвајања саобраћаја и зонирања из Атинске повеље.

Читав Нови Београд, па и Централна зона, планирани су тако да у реализацији одговарају такозваном кранском / габаритном урбанизму, односно индустријализованим технологијама изградње стамбене архитектуре. Блокови су планирани и пројектовани у складу са будућом организацијом градилишта, која се састоје из тзв. писта за полигону префабрикацију, односно складишта – тзв. „депоније“ за префабриковане елементе и шине за кранове и дизалице. По завршетку изградње и демонтажи опреме, кранске стазе и „депоније“ се претварају у рекреативне зоне и интерне саобраћајнице блока.

 

Извори

  1. Arhitektura urbanizam, бројеви: 2, 33-34, 35-36, 41-42, 73, 74-77. Београд: Орган Савеза друштава архитеката и Савеза друштава урбаниста Југославије, 1960-76.
  2. Благојевић, Љ. Нови Београд – оспорени модернизам. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Завод за заштиту споменика кул-туре града Београда, 2007.
  3. Vujnović R.: Dinamika izgradnje grada – Jedna etapa u izgradnji i rekonstrukciji Beograda. Београд: Часопис Изградња, Савез грађевинских инжењера и техничара Србије и Савез архитеката Србије, 1997.
  4. Годишњак (музеја) града Београда (ГМГБ). Бројеви: ХVII, XXI, XXII
  5. Јовановић, Ј. (2014). Елаборат анализе претходно заштићене целине Централна зона Новог Београда – блокови 21, 22 и 23. Урбанистичко-архитектонска анализа. Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда.
  6. Јовановић, Ј. (2015). Елаборат анализе претходно заштићене целине Централна зона Новог Београда – блокови 28, 29 и 30. Урбанистичко-архитектонска анализа. Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда.
  7. Јовановић, Ј. (2016). Елаборат анализе претходно заштићене целине Централна зона Новог Београда – блокови 24, 25 и 26. Урбанистичко-архитектонска анализа. Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда.
  8. Jovanović, J. (2017). Mass Heritage of New Belgrade: Housing Laboratory and So Much More. Periodica Polytechnica Architecture, 48(2), pp. 106-112. https://doi.org/10.3311/PPar.11621.
  9. The Future of New Belgrade – International Competition for New Belgrade Urban Structure Improvement / Budućnost Novog Beograda – međunarodni konkurs za unapređenje urbane strukture Novog Beograda. Ванредни број часописа Архитектура урбанизам. Београд: Орган Савеза друштава архитеката Србије, Урбанистичког савеза Србије и Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, 1986.
  10. Urbanizam Beograda, часопис. Бројеви: 17 (1972.), 19 (1972.), 25 (1974.), 30 (1975.), 36 (1976.), 37 (1976.), 38-39 (1977.), 40 (1977.), 44-45 (1977.), 48 (1978.), 51 (1979.), 53-54 (1979.), 57 (1980.), 61 (1981.), 63-65 (1981.)

 

Подносилац извештаја

Јелица Јовановић, д.и.а.

 

СТАМБЕНИ ОБЈЕКТИ У НИЗУ тип „Loco“

Два Мацурина објекта на Дедињу намењена су била предузећима „Центротекстил” (Златарићева 1) и „Напред” (Златарићева 2), са становима у дуплекс-систему. Пројектоване су као стамбене зграде у низу (тип „Loco”) у периоду од 1953. до 1954. године по истоветном, типском решењу, а саграђене једна за другом током 1955.[1] Најпре је изграђена она за Војно-грађевинско предузеће „Напред”, и одмах приказана у дневној штампи као „прва зграда са двоетажним становима”.[2] Исти извор наводи податак да је зграда саграђена за 90 дана и да обезбеђује за 40% јевтинију изградњу од уобичајених станова те квадратуре. У пројектима је инсистирано на постизању рационалности, како у утрошку материјала тако и у добром искоришћењу стамбене површине. Поред тога, овакав тип зграде омогућава свакој породици посебан прилаз и коришћење сопствене слободне површине. Сваки од шест станова једне зграде има 102 m² површине, од чега је 83 m² ефективно. Експериментом са први пут у београдској средини примењеним дуплекс системом за скромне и јевтине двособне станове у Златарићевој улици, Мацура употпуњава серију својих истраживања у стамбеној архитектури.

Усвојени модел двоетажног стана у низу, своју економичност заснива на густини настањености и знатно већем искоришћењу грађевинског материјала него код приземне зграде, не изискујући употребу скупог материјала и инсталација као код вишеспратница. Потребна изолација између станова остварује се конструктивним елементима, а пошто изолација између етажа није потребна могу се извести најлакше међуспратне конструкције. У приземљу се развија мало предсобље са уграђеним плакаром за гардеробу, купатило и две оставе. Осим тога, у приземљу се налази и дневна соба са излазом на башту, величине 18,75 m², која је комбинована са кухињом односно нишом за кување одвојеном једном завесом дуж целе просторије. Кухињски простор је ширине 1 m и подразумева судоперу, штедњак над којим је уграђен специјалан отвор за одвод мириса и паре, и комбиновани креденац са столом и полицом. У продужетку, као мала али потпуно одвојена јединица, налази се остава за намирнице. Комбинацијом кухиње и дневне собе постигнута је значајна економичност стамбеног простора и утрошка енергије за загревање. На спрату се налазе две спаваће собе од по 15 m², снабдевене каљевим пећима, терасом и гардеробом.

На дедињским објектима примењена су нека потпуно неуобичајена или ретко коришћена решења као што су: дрвене ограде балкона, једносливни благо закошени кров, нови тип прозора и зидова у конструктивном смислу. У циљу што веће рационалности предвиђено је врло мало коришћење бетона, и уместо њега уведен је комбиновани зид од опеке и таролита. Иако колективног типа, зграде носе квалитет и комфор индивидуалног становања. Аутор користи невелика средства, ствара скромно и штедљиво дело, али је при свему томе вођен хуманим принципима архитектуре. Претежно неизграђен и скрајнут од града, затечени неизграђени дедињски амбијент му је, пре свега, дозволио нешто тако. Главне мотиве у компоновању екстеријера чине већ опробани ауторски поступци: духовити ритам у распореду отвора, алтернирање пуног и празног фасадног волумена односно испупчених и увучених сегмената. Од ове две зграде, она на уличном броју 2 до данас је сачувала аутентични изглед, док је њена „близнакиња” преко пута прилично девастирана непланским адаптацијама.

[1] Пројекти ових објеката сачувани су у оквиру Мацурине заоставштине у МА при МНТ, и у ИАБ (ТД ф: 18-21-1954).

[2] М. Паскучи, Пет нових станова уместо досадашња три. Како брже и јевтиније градити станове, Борба 6.3.1955.

 

Извори

  1. М. Паскучи, Пет нових станова уместо досадашња три. Како брже и јевтиније градити станове, Борба 6.3.1955
  2. М. Мацура, Технички извештај у оквиру пројектног елабората објеката који се чува у Историјском архиву Београда (ТД ф: 18-21-1954)
  3. М. Јанакова Грујић, Архитекта милорад мацура (1914-1989), Београд 2010, 121-124.

 

Подносилац извештаја

мр Маре Јанакова Грујић

СТАМБЕНА ЗГРАДА „ЦЕНТРОПРОМ“

СТАМБЕНА ЗГРАДА „СИП“

СТАМБЕНE ЗГРАДЕ У НИЗУ ТИПА „LOCO“

СТАМБЕНА ЗГРАДА СА СВОДОВИМА ОД ОПЕКЕ

НОВИ БЕОГРАД

ИНСТИТУТ ЗА ТУБЕРКУЛОЗУ

Објекат Војне штампарије и Географског института ЈНА

Зграда Географског института ЈНА и Војне штампарије идејно је осмишљена током 1950. године, док је Мацура био запослен у Пројектантском заводу НО Београда. На терену су постојала два већ изграђена сутерена гигантске скелетне конструкције намењена за штампарију „Рад”, чија је изградња обустављена 1948 (остаци ове конструкције представљају део северног крила нове, Мацурине грађевине). Одлучивши се за потпуно нову композицију и функционалну организацију простора, Мацури су као смерница у пројектантском процесу послужили интернационални, западноевропски узори оличени у тада неприкосновеној архитектонској величини – Ле Корбизјеу. Ново решење, прилагођено сложеном програму и чињеницом смештаја две институције у једну зграду, остварено је кроз композицију усклађену са људским размерама и новим естетским схватањима. Пројектни задатак је био да се над постојећим објектом дограде нове етаже, с тим да доње служе за штампарију, а горње за Географски институт, и да се при томе омогући њихово потпуно самостално функционисање.

Зграду је пројектовао арх. Милорад Мацура (градитељ претходне конструкције, на коју је Мацура доградио свој објекат, највероватније је арх. Павле Крат).

Зграда је грађена у периоду од 1950-1954. Потпуно је завршена и усељена 1956. године.

Клиника за неурохирургију

do.co.mo.mo