Регулациони план града у коначној форми израђује арх. Ратомир Богојевић 1946. године. Због повећања броја становника у граду и развоја разних грана индустрије арх. Богојевић предвидео је интензивну стамбену изградњу након реконструкције постојећег фонда и оспособљавања терена за градњу нових стамбених објеката. Због несташице станова паралелно са израдом генералног урбанистичког плана, арх. Богојевић радио је и детаљан план за јужни и северни део града, за које је била предвиђена изградња новог тзв. Радничког насеља на југу, односно Новог насеља (касније названо насеље „Зеле Вељковић“) на северу. Овај простор је према Урбанистичком плану из 1947. године био предвиђен за изградњу објеката колективног становања, а близина фабрика „Зеле Вељковић“ и „Летекс“ била је главни основ за подизање новог насеља, како би се стамбено питање дела радника текстилне индустрије решило. Неки од претходних власника земљишта уступили су земљу уз захтев да им се обезбеде станови у новом насељу. Десет типских зграда изведено је до 1950. године у насељу „Зеле Вељковић“. Оне су по својој форми биле сличне оним у Радничком насељу – квадратне основе, са приземљем и спратом, са укупно шест стана (по три по спрату) и четворосливним кровом. На делу парцеле испред улаза налазе се травњаци са зимзеленим и листопадним растињем. На простору између сваке две зграде налазе се по две дуже спојене гараже.

Године 1966. Одељење за финансије општине Лесковац усвојило је предлог грађевинског предузећа „Градитељ“ да се на месту где су у то време биле приватне парцеле и њиве, које су након доношења решења национализоване, изгради наставак стамбеног насеља са већим бројем приземних слободних кућа и кућа у низу са двособним становима. Ово решење ступило је на снагу након што је „Градитељ“ извршио исплату експроприсаног земљишта и усева претходним власницима. Елаборат за урбанистичко решење на овој територији саставили су арх. Д. Јовановић, главни архитекта и сарадници арх. О. Јовановић, инж. П. Поповић и тех. Ј. Живковић. Северни наставак насеља садржи 76 кућа у низу, 18 приземних слободних кућа и 16 заједничких гаража, за нових 470 становника, како је пројектом тада предвиђено. Подруми нису предвиђени због високог нивоа подземних вода. Уместо подрума предвиђене су посебни помоћни објекти у дну дворишта, предвиђени за смештај зимнице и огрева. Према плану озелењавања, предвиђено је доста зелених површина, како око насеља, са дечјим игралиштима, тако и унутар њега, у двориштима на самим парцелама. Гаражирање возила предвиђено је у индивидуалним боксовима који су повезани у заједничке објекате. За озелењавање на парцелама у целом насељу тежило се избегавању стереотипних дрвореда, те су ови простори обрађени парковски, комбиновањем зимзеленог и листопадног високог дрвећа. У опису пројекта назначено је да се план озелењавања мора поштовати и не сме се мењати без сагласности Завода за урбанизам. План озелењавања осмислили су арх. Д. Јовановић, сарадници: арх. О. Јовановић и арх. С. Карабеговић. Главни архитекта за пројекат за куће у низу и индивидуалне куће у северном делу насеља била је Нада Мратинковић, а сарадници: арх. Јован Поп-Коцић, инг, Б. Младеновић, техн. С. Бранковић.

Стамбене зграде из педесетих година су данас у релативно добром стању, са одржаваним зеленим површинама. На неким је фасада у видно лошем стању. Зеленило на парцелама испред неких зграда је уређено и одржавано, док је испред других запуштено.

Извори

Историјски архив Лесковац, бр 11.837/1-66, бр. 480/1-67

Подносилац извештаја

Јана Глигоријевић, историчар уметности