Dva Macurina objekta na Dedinju namenjena su bila preduzećima „Centrotekstil” (Zlatarićeva 1) i „Napred” (Zlatarićeva 2), sa stanovima u dupleks-sistemu. Projektovane su kao stambene zgrade u nizu (tip „Loco”) u periodu od 1953. do 1954. godine po istovetnom, tipskom rešenju, a sagrađene jedna za drugom tokom 1955.[1] Najpre je izgrađena ona za Vojno-građevinsko preduzeće „Napred”, i odmah prikazana u dnevnoj štampi kao „prva zgrada sa dvoetažnim stanovima”.[2] Isti izvor navodi podatak da je zgrada sagrađena za 90 dana i da obezbeđuje za 40% jevtiniju izgradnju od uobičajenih stanova te kvadrature. U projektima je insistirano na postizanju racionalnosti, kako u utrošku materijala tako i u dobrom iskorišćenju stambene površine. Pored toga, ovakav tip zgrade omogućava svakoj porodici poseban prilaz i korišćenje sopstvene slobodne površine. Svaki od šest stanova jedne zgrade ima 102 m² površine, od čega je 83 m² efektivno. Eksperimentom sa prvi put u beogradskoj sredini primenjenim dupleks sistemom za skromne i jevtine dvosobne stanove u Zlatarićevoj ulici, Macura upotpunjava seriju svojih istraživanja u stambenoj arhitekturi.

Usvojeni model dvoetažnog stana u nizu, svoju ekonomičnost zasniva na gustini nastanjenosti i znatno većem iskorišćenju građevinskog materijala nego kod prizemne zgrade, ne iziskujući upotrebu skupog materijala i instalacija kao kod višespratnica. Potrebna izolacija između stanova ostvaruje se konstruktivnim elementima, a pošto izolacija između etaža nije potrebna mogu se izvesti najlakše međuspratne konstrukcije. U prizemlju se razvija malo predsoblje sa ugrađenim plakarom za garderobu, kupatilo i dve ostave. Osim toga, u prizemlju se nalazi i dnevna soba sa izlazom na baštu, veličine 18,75 m², koja je kombinovana sa kuhinjom odnosno nišom za kuvanje odvojenom jednom zavesom duž cele prostorije. Kuhinjski prostor je širine 1 m i podrazumeva sudoperu, štednjak nad kojim je ugrađen specijalan otvor za odvod mirisa i pare, i kombinovani kredenac sa stolom i policom. U produžetku, kao mala ali potpuno odvojena jedinica, nalazi se ostava za namirnice. Kombinacijom kuhinje i dnevne sobe postignuta je značajna ekonomičnost stambenog prostora i utroška energije za zagrevanje. Na spratu se nalaze dve spavaće sobe od po 15 m², snabdevene kaljevim pećima, terasom i garderobom.

Na dedinjskim objektima primenjena su neka potpuno neuobičajena ili retko korišćena rešenja kao što su: drvene ograde balkona, jednoslivni blago zakošeni krov, novi tip prozora i zidova u konstruktivnom smislu. U cilju što veće racionalnosti predviđeno je vrlo malo korišćenje betona, i umesto njega uveden je kombinovani zid od opeke i tarolita. Iako kolektivnog tipa, zgrade nose kvalitet i komfor individualnog stanovanja. Autor koristi nevelika sredstva, stvara skromno i štedljivo delo, ali je pri svemu tome vođen humanim principima arhitekture. Pretežno neizgrađen i skrajnut od grada, zatečeni neizgrađeni dedinjski ambijent mu je, pre svega, dozvolio nešto tako. Glavne motive u komponovanju eksterijera čine već oprobani autorski postupci: duhoviti ritam u rasporedu otvora, alterniranje punog i praznog fasadnog volumena odnosno ispupčenih i uvučenih segmenata. Od ove dve zgrade, ona na uličnom broju 2 do danas je sačuvala autentični izgled, dok je njena „bliznakinja” preko puta prilično devastirana neplanskim adaptacijama.

[1] Projekti ovih objekata sačuvani su u okviru Macurine zaostavštine u MA pri MNT, i u IAB (TD f: 18-21-1954).

[2] M. Paskuči, Pet novih stanova umesto dosadašnja tri. Kako brže i jevtinije graditi stanove, Borba 6.3.1955.

Izvori

1. M. Paskuči, Pet novih stanova umesto dosadašnja tri. Kako brže i jevtinije graditi stanove, Borba 6.3.1955
2. M. Macura, Tehnički izveštaj u okviru projektnog elaborata objekata koji se čuva u Istorijskom arhivu Beograda (TD f: 18-21-1954)
3. M. Janakova Grujić, Arhitekta milorad macura (1914-1989), Beograd 2010, 121-124.

Podnosilac izveštaja

mr Mare Janakova Grujić