За разумевање овог насеља кључно је разумети га као део шире урбанистичке целине. 1974. године када је израђен Детаљни урбанистички план за део IV и IX месне заједнице у Суботици, на уму аутора све време била је идеја великог булевара који је требао да сече град на пола и повеже два насеља на северу и југу: Радијалац и Прозивку. Два насеља са парковима у позадини одговарала су урбанистичком концепту постављеном још 1910. године када се налазе први записи и планови о радијалном путу, по којем Радијалац и добија име, а 1930. градски инжењер Коста Петровић планира спајање ових насеља и наглашавa: “Ово је природна линија развића града и осим тога што би новим редом палата био обдарен град, центар града би се приближио шуми, која лежи на преиферији града”.

Међутим, права улога овог плана никада није била да се испланира насеље од нуле већ да усклади три парцијална решења детаљно урбанистичких планова од стране истог завода која му претходе. Објашњење иза овог нелинеарног процеса планирања за сада остаје неразјашњено, али из плана се јасно чита тенденција аутора да без обзира на услове доведу новопланирани комплекс у раван са модернистичким урбанистичким тенденцијама са почетка 20. века.

Стамбени објекти на прозивци симетрично су обострано постављени у односу на поменуту осовину – „саставни део тог зеленог крвотока“ како се наводи у плану. У центру је парковски рекреативни простор али и спомен алеја која се у плану издваја као засебна целина за даљу разраду. У центру насеља постављен је 1977. године споменик „Сноп“ или „Прозивка“, како га народ зове, чији је аутор вајар Ото Лого. Скулптура, стилизовани сноп жита, посвећен је борцима 8. Војвођанске ударне бригаде страдалим у завршним борбама за ослобођење земље у Другом светском рату. Није јасно одакле тачно потиче назив „Прозивка“ који је понео и споменик и насеље за њим, али спекулише се да је то место где су цивили прозивани и стрељани за време рата.

На мочварном тлу под данашњом Прозивком постојало је 436 кућа, од којих само 43 од чврстог материјала, у којима је становало 2226 људи. У плану из 74те се наводи да је рушење овог грађевинског фонда који махом потиче из периода пре Првог светског рата оправдано са економског, естетског и функцијалног аспекта. За ново насеље планирано је 3927 станова у којима треба да живи 12000 становника. Спратност се кретала од П+4 за ламеле до П+11 за куле. Виши објекти су углавном распоређени ка периферним деловима насеља како се не би реметила визура из центра „Прозивке и како би са тог места перспективу према граду, затворио торанј Дома културе, цимбол града Суботице.“

Изградња постепено стаје деведесетих. Спомен алеја око 2000те напокон добија одговарајуће пејзажно решење чиме је напокон стављена тачка на запостављену травнату зелену повшину у којој се споменик, једини топоним, једва назирао. Са друге стране, већина јавних садржаја која је планирана и даље није изграђена попут дома здравља. Прозивку нагризају надоградње и непримерена новоградња на недовршеном делу „зеленог појаса“ између Прозивке и центра. Нови објекти сужавају шеталиште и уместо модернистичких пливајућих маса у зеленилу враћају се принципу затвореног блока. Прозивка и даље није стигла до центра.

Извори:

Дејан Мркић. (2012). Радијалац – Алеја Маршала Тита,  Екс Панониа, 15-16, 25-27 .

Сабо Жомбор. (2002). Степски град. Суботица: Кентаур д.о.о

Историјски архов Суботица, Ф: 47, И, 2/1930. година.

Историјски архов Суботица, Ф: 138 , бб. / 1959. Година.

Суботица на старим картама и мапама, (Суботица, ИАСу, 2011. )

Директивни урбанистички план 1952. Бб.

Јожеф Чипа, Детаљни урбанистички план за део IV и IX месне заједнице у Суботици, 1974. Завод за урбанизам и геодезију Суботица, Суботица

Подносилац извештаја: Дезире Тилингер, М.Арх.