Насеље Кнежевац-Кијево je десетом километру Ибарске магистрале и обухвата терене између Кружног пута, Ибарске магистрале, улице Пилота Михајла Петровића и железничке пруге кроз Топчидерску долину

почетак изградње 1972

завршетак изградње 1984

Александар Ђокић, Михаило Чанак

Веград из Велења, Прогрес из Пирота, Западна Србија из Београда, Комграп из Београда, Златибор из Ужица, Градитељ из Горњег Милановца, Каблар из Краљева

Центар за становање ИМС, Комграп, Архитект, Вртна архитектура

Архитектура - Вишепородична/колективна

Урбанизам - Стамбено насеље

Александар Ђокић, Михаило Чанак, Насеље Кнежевац-Кијево

Изградња насеља била је организована у две етапе, а првобитни регулациони план насеља израђен је 1962. године. Изградња прве етапе отпочела је 1967. године а први станари усељени су у поједине објекте већ 1968. године. Током ове фазе је утврђено да је даља изградња према постојећем Регулационом плану неекономична, да је потребно повећати број становника насеља за преко 100% и да насеље треба организовати у три месне заједнице. Општина Чукарица је почетком 1970. године преузела на себе све обавезе око даље изградње и финансирања. Крајем исте године (1970), Општина Чукарица је у сарадњи са Друштвом архитеката и техничара расписала јавни београдски архитектонско-урбанистички конкурс за реализацију друге и треће етапе насеља. Након два круга надметања, решењу Александра Ђокића и Михаила Чанка додељена је прва награда.

Конкурсним решењем потенцирана је денивелација терена и предложено је груписање стамбених објеката у девет засебних типова. Висински истакнути објекти били су позиционирани на највишим заравњеним платоима и зракасто оријентисани ка централним јавним садржајима. Објекти ниже спратности лучно су пратили висински истакнуте групације и били су лоцирани на блажим падинама терена. Основна идеја урбанистичке поставке насеља, под мотом „Повратак тргу“ или „Повратак суседа“, било је увођење поплочаних пешачких тргова око којих су организовани стамбени објекти.  Аутори су желели да увођењем интерних тргова пруже становницима суседних објеката простор за окупљање и дружење, чиме би се ојачали контакти и везе међу суседима. У контексту других насеља грађених на територији Београда у послератном периоду, ово насеље се истицало као један од најранијих примера урбанизма који је тежио да се одупре колективизму и типској мултипликацији истоветних објеката. Нажалост, неприлике које су пратиле изградњу насеља, постепено су удаљавале изведено стање од почетних замисли пројекатаната. Свих девет типова стамбених групација претрпели су измене у виду повећања спратности и густине становања, а планирани печачки тргови изведени су само на једном од локалитета унутар насеља, на Лабудовом брду. Квалитет извођачких фирми је варирао, што је условило и разлике у квалитету изведених стамбених групација.

Насеље је у функционалном погледу замишљено као сателитско, стога је поред становања, требало да обезбеди становницима и све јавне садржаје неопходне за свакодневно функционисање. У том циљу предвиђена је изградња центара месних заједница и допунских снабдевачких пунктова, као и три основне школе, средње школе, објекта за смештај старих лица, обданишта, дома здравља, и др.

За ово насеље карактеристична су и оригинална стамбена решења која према значају спадају у врхунска достигнућа послератне архитектуре. Обликовање објеката одсликавало је најсавременије светске трендове, уз употребу нумеричког дизајна и боје на фасадама, примену разуђених облика, нових елемената и занимљивих спојева.

Током деведесетих година и касније, насеље је у великој мери девастирано бројним надградњама које не прате смернице које су његови аутори оставили у те сврхе. Овим интервенцијама нарочито су угрожене визуре на прилазним партијама ка Београду и нарушена је идеја аутора да висински истакнути објекти имају улоге „капија“ које дочекују посетиоце главног града. Поред надградњи, насеље је угрожено и накнадном изградњом околних објеката без одговарајуће регулативе у урбанистичком и стилском погледу, што је додатно изменило амбијенте градитељских целина.

Извори

1. Документација из бироа „Романтична архитектура“
2. Anonim. „Konkurs za izradu arhitektonsko–urbanističkog rešenja II i III etape naselja Kijevo–Kneževac u Beogradu.“ Arhitektura–urbanizam 66 (1971): 38-45.
3. Бркић, Алексеј. Знакови у камену: Српска модерна архитектура 1930-1980. Београд: Савез архитеката Србије, 1992: 258-265.
4. Đokić, Aleksandar. „Naselje Kneževac-Kijevo.“ Urbanizam Beograda 24 (1973): prilog.
5. Јевтовић, Александра. „Архитекта Александар Ђокић.“ Докторска дисертација, Универзитет у Београду: Филозофски факултет, Одељење за историју уметности, 2018: 172-212.
6. Кадијевић, Александар. „Девастирање архитектуре београдских сателитских насеља: надградње стамбених групација у насељима Кијево–Кнежевац и Лабудово брдо.“ Гласник ДКС 35 (2011): 54–57.
7. Lukić, Jovan. „Transformacija u urbanističkom planiranju i izgradnji naselja Kneževac–“ Arhitektura–urbanizam 66 (1971): 37.
8. Маневић, Зоран. Александар Ђокић. Београд: Београдско машинско-графичко предузеће, 1995: 64-71, 182-186.
9. Mlađenović, Ivica. „Najnovija dostignuća beogradske stambene arhitekture.“ Čovjek i prostor 274 (1975): 8-12.
10. Čanak, Mihailo. Dr Mihailo Čanak, architect. Beograd, 2014: 80-101. https://www.academia.edu/23188025/Automonografija_Automonograph_

 

Подносилац извештаја

Александра Јевтовић