_Vesti

Eksperimentalni blokovi 1 i 2 na Novom Beogradu

U gotovo svim važnijim pregledima posleratnog jugoslovenskog arhitektonskog stvaralaštva eksperimentalnim blokovima 1 i 2 dato je posebno mesto. Eksperimentalni stambeni blokovi 1 i 2 na Novom Beogradu projektovani su i realizovani u sklopu velike kampanje izgradnje stanova na Novom Beogradu. (-, (1960), Savetovanje o industrijalizaciji stambene izgradnje, Savezna građevinska komora, 19-21.oktobra, (Beograd)).

Lokacija na kojoj je bila predviđena realizacija blokova 1 i 2 obrazovana je tako što je okružuju frekventne saobraćajnice Novog Beograda. Blok 1 je u osnovi kvadratnog oblika, a ovde dominiraju stambene zgrade oblikovane kao kule ili soliteri i zgrade koje su dugački dvotrakti, dok je blok 2 u osnovi oblika nepravilnog trapeza.

Originalni izgled objekta iz 1963. godine je očuvan. Od izgradnje do danas objekti se dobro održavaju, na njima nije bilo većih sanacionih niti restauratorskih radova. Potrebno je izvršiti čišćenje fasada i sanaciju krova na pojedinim mestima po potrebi, te obnoviti sve elemente arhitekture.

Stambeni objekti u blokovima 1 i 2 imaju približno oko 3600 stanova i projektovani su 1958. godine. S obzirom na obim ove stambene izgradnje njihova realizacija je trajala od 1959. do 1963. godine. Arhitekte su bili Branko Petričić (autor urbanističkog rešenja), Tihomir Ivanović i Dušan Milenković. Autori projekata su planirali stanove koji bi u proseku odgovarali porodicama od tri člana. S obzirom na finansijske okolnosti i kontekst sredine, vodilo se računa o tome da se štedi na prostoru i materijalu i da svaka prostorija bude racionalno isprojektovana, a posebno male površine zauzimala su kupatila i kuhinje. U stambenim blokovima 1 i 2 primenjeno je pet tipova stambenih zgrada koje ukupno imaju deset tipova stanova. (Detaljan prikaz koncepcije arhitekture eksperimentalnih blokova može se pogledati u izvoru: Blagojević, 2005).

To su:

– Stambena kula, kvadratne krstaste osnove (23mx23m), spratnosti P+13+Pk. Autor je bio Branko Petričić. U ovoj zgradi postoji samo jedan tip stana – dvosobni.

– Stambena zgrada u obliku dvotrakta, dužine 63 metra (koja obuhvata 15 polja konstruktivnog raspona od 4,20 metara), spratnosti P+8+Pk, arhitekte Branka Petričića. Stanovi u ovoj zgradi su jednosobni, dvosobni i trosobni;

– Stambena zgrada u obliku dvotrakta dužine 84 metra obuhvata 20 polja konstruktivnog raspona od 4,20 metara, spratnosti P+8+Pk. Arhitekta je, takođe, bio Branko Petričić. Stanovi su ovde zamišljeni isto kao i u kraćem dvotraktu sa identičnom organizacijom prostorija u jednosobnim, u dvosobnim i u trosobnim.

– Stambena zgrada dužine 63 metra obuhvata 15 polja konstruktivnog raspona od 4,20 metara, spratnosti P+8+Pk, arhitekte Dušana Milenkovića. Ova zgrada sadrži tri tipa stanova – jednosobne, dvosobne i trosobne.

– Stambena zgrada sa tri dvotraktne lamele, spratnosti P+8+Pk, projektanta Tihomira Ivanovića. U ovoj zgradi su smeštena dva tipa stanova – garsonjere i trosobni.

U procesu projektovanja vodilo se računa o efikasnosti sklopa i ekonomičnosti prostora u celini. Stanovi u ovim blokovima imaju dvostranu orijentaciju. Stanovi u dvotraktima organizovani su koridorski, pa tako stanovi na uglovima, tj. na ivicama koridora imaju trostranu orijentaciju.

Svi objekti konstruisani su kao skeletne konstrukcije. Od perioda u kome je nastao, do danas, određeni broj stanova doživeo je različite stepene adaptacija, rekonstrukcija i drugih oblika transformacija.

Soliter D-15 izdvaja se kao objekat izuzetnih tehničko-tehnoloških, zanatskih i estetskih vrednosti. Objekat predstavlja svedočanstvo o izuzetnom iskoraku tehnologije u građevinarstvu pedesetih i šezdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji u odnosu na međuratni period.

 

Izvori

1. Blagojević, Ljiljana, Strategije modernizma u projektovanju i planiranju arhitekture i urbanizma Novog Beograda od 1922. do 1962. godine, doktorska disertacija, Arhtektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2005.
2. Blagojević, Ljiljana, Novi Beograd: osporeni modernizam, Beograd, 2007.
3. Seissel, Josip, Konkurs za urbanistički plan Novog Beograda, Arhitektura, br. 3, Zagreb, 1947, str. 18–22.
4. Blumenau, Igor (1960), Industrijalizacija stambene izgradnje u preduzeću „Rad“, Savetovanje o industrijalizaciji stambene izgradnje19-21.oktobra, Beograd: Savezna građevinska komora, 1960, str. IId-1 – IId-22.
5. Bogunović, Slobodan Giša, Arhitektonska enciklopedija Beograda 19. i 20. vek, Beogradska knjiga, Beograd, 2005.
6. Mecanov, Dragana, Prilog proučavanju graditeljskog opusa Biroa za studije u Beogradu, Nasleđe br.XV, Beograd 2014, str. 147-167.
7. Petričić, Branko; i Radojković Ljubica, Omladinske radne brigade na izgradnji Beograda 1947-1950 godine, Godišnjak grada Beograda, knjiga 5, Beograd, 1958, str. 363.
8. -, Zaključci prvog jugoslovenskog savetovanja o stambenoj izgradnji i stanovanju u gradovima, Arhitektura X, br.1-6., Zagreb, 1956, str. 30.
9. – , Blok 1 i 2, Ubranizam Beograda, br. 30, godina VII, Zavod za planiranje Grada Beograda, Beograd, 1975, str. 28.
10. -, Savetovanje o industrijalizaciji stambene izgradnje, Savezna građevinska komora, 19-21. oktobra, Beograd, 1960.

 

Podnosilac izveštaja

Dr Dragana Mecanov, d.i.a.

Stambena grupacija Vračar

Urbanističku celinu neposredno uz Kalenić pijacu čine tri kule, visinom i gabaritom dominantne u odnosu na šire i uže okruženje. Projektovane u gustom gradskom tkivu, predstavljaju urbanističku mikrocelinu. Od ukupno tri kule, stpratnosti P+10, jedna je administrativno-poslovnog karaktera, prvobitne namene da bude zgrada NOO Vračar. Druge dve kule su stambene, i u stručnoj literaturi, periodici i javnosti poznate pod imenom „stambena grupacija Vračar“.

Poslovna zgrada izgrađena je na uglu ulica Njegoševe i Viške, koja je izgradnjom ove grupacije postala jača saobraćajnica/važniji transverzalni pravac. Tri kule nalaze se u smaknutom poretku, a ono što je specifično za likovno rešenje autora arh. Brkića je da je u istom likovnom obradom tretirana i administrativna i dve stambene kule.  Administrativna zgrada sadrži aneks, spratnosti P+1.

Za razliku od administrativne kule koja ima horizontalne prozorske trake, na stambenim kulama, prozori zu izvedeni sa prekidima na mestima konstruktivnih stubova. Najkarakterističniji likovni elemenat na fasadama na kojima dominiraju boja tamno crvene opeke i crna, su bele terase, čija geometrija prati geometriju Viške ulice. Bele terase postoje na svakom drugom spratu, odnosno svakom parnom, čime je izbegnut efekat previše visoke zgrade u odnosu na okruženje, u kome su one značajno niže.  Ovim likovnim rešenjem, zgrade deluju skladnije i proporcionalnije.

Zgrade grupacije Vračar su izgrađene u armirano-betonskom skeletu sa ispunama od šuplje opeke, tarolita tankih Monije-zidova u ramovima od presovanog lima, koji ujedno čini i konstrukciju prozorskih ramova. Prozorska krila su takođe od ovog materijala. Veći deo fasade je obložen fasadnim keramičkim pločicama. Zgrade su prilikom realizacije opremljene svim  potrebnim sistemima instalacija, grejanjem, toplom vodom, grejanjem vazduhom (za sale administrativne zgrade), signalizacijom, razglasnom instalacijom, telefonima, vodovodom i kanalizacijom itd.

Aleksej Brkić (1922-1999), jedan je od najistaknutijih autora arhitekture Beograda  nakon Drugog svetskog rata, u čija dela se ubrajaju i zgrada „Hempro“ na Terazijama, zgrada Socijalnog osiguranja u Nemanjinoj, čija likovnost fasade u velikoj meri podseća na stambenu grupaciju Vračar. Studij na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu upisan je pre Drugog svetskog rata, nastavio po demobilisanju, u novembru 1945. godine, a završio je 1948. godine. Počev od 1949. do 1952. na upravu je arhitekta arhitektonskog odeljenja u sastavu Projekntskog zavoda Srbije. Napustivši ovu ustanovu, osnivački projektantski atelje „Invest-projekt“ (gde je projektant i direktor) da bi potom nastao u manjim arhitektonskim biroima, mahom kao osnivač i vodeći projektant („Obelisk“ 1957, „Vračar projekt“ 1964). Tokom 1960. u Americi predavali su na Kalifornijskom univerzitetu u Berkeliju i Mičigen Stejt Univerzitetu. Početkom sedamdesetih sasvim posvećeno pisanju, teorijskim i istorijskim aspektima struke. U tom periodu na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu po pozivima predavali su studentima završnih godina i postdiplomcima Arhitektonike i teoriju prostora. Bio je takođe glavni pokretač i predsedavajući pokretanje i simpozijuma „Sinteza“ Beograd – Vrnjačka Banja (od 1973. godine). Autor je imao četrdeset realizovanih arhitektonskih projekata, a svoje radove izlagao je na tri samostalne i šest kolektivnih izložbi. Dobitnik je Velike nagrade arhitekture Udruženja arhitekture Srbije, nagrade ULUPUDS-a za životno delo (1997) i prvi predsednik Akademije za arhitekturu koja je osnovana 1995. godine. U svom kapitalnom delu „Znakovi u kamenu“ iz 1992. godine, jedan od najznačajnijih doprinosa istoriografiji i teoriji arhitekture je definisanje i periodizacija pojmova prve i druge remodelacije u srpskoj arhitekturi 20. veka.

Zgrade stambene grupacije Vračar, nemaju značajnijih oštećenja, i održavanjem zgrada stiče se utisak da su solidno očuvane uprkos zubu vremena koji nagriza zgrade slične starosti.

 

Izvori

1. -. „Zgrada NOO Vračar“, Arhitektonski urbanizam, 11-12, Beograd (1961): 34-35.
2. Bogunović­, S. Giša. Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka,
3. Jovanović, Jelica ur. Registar moderne arhitekture i urbanizma u Srbiji 1945-1990. Beograd (2018): Društvo arhitekata beograda – Dokomomo Srbija.
4. Kovačević, Bojan i Schtiler, Adolf. Aleksej Brkić. 1922-1999. Reduzuerte Klarheit im einklang mit der moderne. Exhibition Catalog, 2011.
5. Mecanov, Dragana. „Valorizacija modernističke baštine na primeru stambene arhitekture Beograda 1947-1967“, magistarska teza. Beograd, 2006: Arhitektonski fakultet Univeziteta u Beogradu.

 

Podnosilac izveštaja

Dr Dragana Mecanov, d.i.a.

AERODROM BEOGRAD TERMINAL 1

OPŠTINA KRAGUJEVAC

Eksperimentalni stambeni blokovi 1 i 2 na Novom Beogradu

Park prijateljstva

Trg Partizana u Užicu

Urbanistička celina Spomen trga, odnosno Trga partizana jeste deo šireg arhitektonsko-urbanističkog programa, sprovedenog u sklopu organizovanog obeležavanja i uređivanja istorijskih mesta u devet gradova Jugoslavije, koji su bili značajni za početak NOB-e i Revolucije, te kao takav ima izuzetnu istorijsku vrednost. Kao jedan od pionirskih poduhvata modernističke urbane rekonstrukcije, planiranja i (dosledno sprovedene) izgradnje trgova u posleratnoj Srbiji, Trg partizana zauzima vrlo značajno mesto u istoriji posleratne moderne u Srbiji. Trg predstavlja i izvanredno autorsko ostvarenje, koje efektno kombinuje funkcionalizam u urbanističkom rešenju Ružice Ilić sa arhitekturom internacionalnog modernizma Milorada Pantovića i regionalnog romantizma Stanka Mandića – što se može uočiti u oblikovanju masa i detalja Trga, odnosno objekata koji ga formiraju/okružuju.

Konkurs je raspisan u leto 1952. i završen u jesen 1953. Period projektovanja: 1953 -1958. godine. Početak izvođenja radova: 6.05.1958. Završetak radova/svečano otvaranje:  3.06.1961.

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog je prva zgrada u Novom Sadu, i jedna od prvih u Jugoslaviji, sagrađena isključivo za potrebe muzejskog prostora. Kako su prvi namenski građeni evropski muzeji u stilu moderne arhitekture projektovani, takođe, za smeštaj legata pojedinih kolekcionara, pretpostavlja se da je srpski diplomata Pavle Beljanski ideju za izgradnju zgrade za smeštaj svoje kolekcije dobio vršeći diplomatsku službu u evropskim prestonicama, odnosno putujući po Evropi.

Konkurs za izgradnju ovog objekta, na koji su pozvane beogradske arhitekte Milorad Macura, Rata Bogojević, Ivo Kurtović i Bogdan Bogdanović, raspisan je 6. maja 1958. godine. Pavle Beljanski,predsednik žirija, dozvolio je Ivi Kurtoviću da naknadno dostavi svoj projekat zbog nemogućnosti da ga završi u propisanom roku. Iako nije imao pravo na nagradu, Kurtovićev projekat je na kraju ocenjen kao najbolji za smeštaj i izlaganje kolekcije. Kurtović je svoje idejno rešenje za zgradu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog potpisao 15. juna 1959. godine, a zgrada je, nakon dužeg odlaganja, svečano otvorena 21. oktobra 1961. godine.

Autor projekta zgrade: Ivo Kurtović. Autor dogradnje: Katarina Babić. Izvođač radova: Neimar, Novi Sad.

www.pavle-beljanski.museum

 

Muzej 25. maj

Muzej je naručen i projektovan kao namenski građen muzejski objekat, prvi namenski izgrađen objekat te vrste u Beogradu, sa izložbenim prostorom i prostorijama za čuvanje, održavanje i rad na eksponatima – u ovom slučaju to su zbirke poklona koje je dobijao predsednik FNRJ/SFRJ Josip Broz Tito od 1945. godine. Zbirke poklona, od kojih je (i danas) najbrojnija zbirka štafeta, su do tada bile izložene u manjem objektu u neposrednoj blizini rezidencije u Užičkoj 15, koji nije imao adekvatne kapacitete za čuvanje i prezentovanje. Nakon internog konkursa početkom 1960. godine, odabrano je rešenje Mihaila Jankovića, kojim je dat nacrt za zgradu Muzeja darova (i danas je u istom obliku) i za uređenje partera pristupnog platoa na padini između Botićeve ulice i Bulevara Oktobarske revolucije, koje je sadržalo centralno postavljenu kaskadnu fontanu i zelene površine sa drvoredima i pristupnim stazama po obodu, a naknadno i nameštaj za muzej.

Integralni deo objekta jesu i mozaik na fasadi sa predstavom boraca i radnika (autor Boško Karanović), freska „Život, stradanja i borba naroda na području kraja presednika Josipa Broza Tita od srednjeg veka do oslobođenja“ (autori Raul Goldoni, Margarita Trkulja) i reljef sa prikazom putovanja Josipa Broza Tita do 1962. godine (autor nepoznat).

Od samog početka objekat je projektovan, realizovan i koristi se u kontinuitetu do danas kao muzejska ustanova, koja je namenjena javnosti i otvorena za publiku.

Originalni projekat, 1960. godina: arh. Mihailo Janković i projektni biro „Stadion“, i to izrada kompletnog projektnog elaborata Muzeja 25. maj i dizajn nameštaja za muzej: vitrine, fotelje, jedan kompetni salon, biblioteku, nameštaj za bioskop, nameštaj za magacine i postamente za izlaganje. Biro „Stadion“ izrađuje arhitektonsko-urbanistički projekat i za stadion JNA (FK Partizan) 1948-1951. (autori Mihailo Janković i Kosta Popović) i pripadajući Sportski park sa parkingom (arh. Mirjana Marjanović).

Projekat pejzažne arhitekture i pošumljavanja, 1961. godina: pejz. arh. S. M. Milinković.

Projekat i izrada mozaika na fasadi, 1961. godina: Boško Karanović; saradnici: Marinko Benzon, Boško Petrović, Jovan Kratohvil, Lazar Vozarević.

Projekat i izrada freske, 1961. godina: Raul Goldoni, Margarita Trkulja; tehničar: Ivan Auzec.

Projekat i izrada reljefa, 1962. godina: nepoznato.

Projekat uređenja pristupnog platoa na severo-istočnoj padini Topčiderskog brda, 1978. godina (pozvani beogradski konkurs): arh. Marija Jovin i arh. Branislav Jovin.

Slobodište – simbolična nekropola sa pozornicom pod vedrim nebom (Partizanska nekropola)

Memorijalni park Slobodište podignut je na mestu na kojem su tokom Drugog svetskog rata vršena streljanja talaca iz Rasinskog okruga. Na mestu gde se nalazio zatvor su tokom rata streljane 1643 osobe. Izgradnja spomenika je započeta 1960. godine na površini od oko 10 hektara, a završena je 1964. godine. Idejni projekat je izradio arhitekta Bogdan Bogdanović, tada profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

Memorijalni park Slobodište je sačinjen iz tri celine. Zona samog spomenika, sačinjena je iz tri doline: Dolina Pošte, Dolina Živih – amfiteatar i Strelište. Pristup spomeniku je moguć stazom koja povezuje dom Slobodišta i ulazni deo obeležen Kapijom Sunca

Projekat i realizacija Doma Slobodišta (memorijalni, administrativni i muzejski centar) iz 1978. godine je delo arhitekte Svetislava Živića. Projektant Staze Slobode iz 1977. arhitekta Tomislav Milanović, izradio je 1977. godine detaljni Urbanistički plan Memorijalnog parkovskog kompleksa.

Na tabli Humke streljanih su isklesane sledeće reči: Rodoljubi komunisti mladići devojke žene ljudi kruševačkog kraja streljani od nemačkih  okupatora i nacionalnih izdajnika 1941-1944. Na tabli Humke Partizana: Rasinski Parizani Borci Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije pali u borbi protiv nemačkih fašističkih okupatora i nacionalnih izdajnika i kontrorevolucionara 1941-1944.